Revolt protiv neoliberalizma: Slučaj Albanije

Vladimir Unkovski-Korica

Uvod

Godine 1996. i 1997. je neoliberalna tranzicija na Balkanu doživela i preživela duboku krizu. Posle pada staljinizma, između 1989. i 1991, ljudima u Istočnoj Evropi su slobodno tržište i liberalna demokratija bili predstavljeni kao dva lica iste medalje: najzad bi i građani bivših zaostalih diktatura delili u blagostanju i slobodi koju je predstavljao Zapad. Taj isti Zapad je obećao bezuslovnu ekonomsku i političku pomoć zemljama u tranziciji. Međutim, realnost je bila drugačija.

Preorijentisanje vojno-industrijskog kompleksa bivšeg Istočnog Bloka, koji sigurno nije služio interesu većine radnih ljudi u tim zemljama, ka proizvodnji koja bi bila racionalnija i po kriterijumima svetskog tržišta dovela je do velikih socijalnih problema svuda po Istočnoj Evropi. Dok je onim zemljama koje šu pružale dobre mogućnošti zapadnim firmama za ulaganje i profit pružana neka pomoć da bi ulaganja bila sigurna i da bi se kupio socijalni mir, zemljama istočnog Balkana, koje su posle pada Sovjetškog Saveza izgubile svoju geo-stratešku važnost za Zapad, nije bilo dato mnogo pažnje.

Tako je u Srbiji, Bugarskoj i Albaniji došlo do masovnog nezadovoljstva i mobilizacije već 1996. Dok su u Srbiji demonstranti izašli na ulice da bi odbranili svoje pravo na glas, a u Bugarskoj da bi protestovali zbog ekonomske stagnacije, jedino je u Albaniji došlo do socijalnog bunta protiv celog pravca neoliberalne tranzicije. Lekcije tog revolucionarnog procesa – zašto je započet, kako se razvijao i zašto je propao – od velikog su značaja za balkanske revolucionare, jer su neki procesi koji su proizveli i kočili radnički bunt u Albaniji još uvek prisutni na našim prostorima i u čitavoj Evropi.

Privatizacija i “zarobljena”

država: laži tržišta

Kada su masovni štrajkovi cele radničke klase Albanije 1990. i 1991. srušili Staljinisticku diktaturu, Albanska partija rada (APR) se održala na vlasti jer je jos uvek bila popularna među ruralnim stanovništvom. Neposredno posle toga na vlast je stigao Beriša, bivši aparatčik i vođa nove Demokratske stranke (DP). Stope rasta su ubrzo postale nepredvidivo visoke, po 10% godišnje, i Zapad je hvalio Berišu, objašnjavajući da su privatizacija, ukidanje uloge države u ekonomiji i otvaranje albanske ekonomije svetskom tržištu razlog za taj astronomski ekonomski rast.

Doduše, taj rast je bio iluzoran, kao i demokratija za koju se izborila radnička klaša početkom 1990-tih. Nije bilo teško pokrenuti industriju koja se još uvek oslanjala na tehnologiju koju je dobila od SSSR-a 1950-tih godina, i koja je bila izolovana od 1970-tih pa nadalje i bazirana na vojnoj proizvodnji i sirovinama.

Ono što je daleko teže je ostvariti stabilnost i stanje blagostanja kada logika novog sistema tera već zaostalu industriju da proizvodi jeftiniju, a kvalitetniju, robu za svetsko tržište. To samo po sebi znači da će oni koji ostanu zaposleni morati da rade krvnički za male plate, dok će strani investitori i lokalni vlasnici jedini da izvuku dobitke. Takmičenje na svetskom tržištu dodatno dovodi do toga da samo neke grane u nekim zemljama uspevaju, dok ostatak štanovništva živi u polu-zaposlenosti, siromaštvu i bedi.

Štaviše, neoliberalna ideologija 1990-tih gurnula je Albaniju u ambis. Glavni primer za to bila je postavka da tržište najbolje funkcioniše bez ikakve državne intervencije. Zapad je tolerisao rast šverca, trgovinu ljudima i droge, pa čak i ignorisanje sankcija protiv SRJ, prećutno se nadajući da će tolerancija te vrste prvobitne akumulacije kapitala od strane nove potencijalne burzoazije da je pridobije tržištu. Tako je Zapad ignorisao stanje nezakonitosti i sivog tržišta, što je kočilo uspostavljanje tržišne ekonomije. Istovremeno, ignorisao je krađu na izborima i nezakonitu akumulaciju vlasti koju je Beriša krenuo da koncentriše u svojim rukama.

Zapad je, drugim rečima, prihvatio rezultate privatizacije, socijalne bede i bezakonja: propast demokratije pod vladavinom «zarobljene» države. Laži tranzicije su brzo postajale jasne velikom delu stanovništva Albanije.

Socijalni bunt: buržoaska

ili radnička demokratija?

Jedan od glavnih načina akumulacije kapitala za investiciju bio je sistem deregulisane štednje i kredita. To je značilo da su obični ljudi štedeli u nesigurnim, privatnim fondovima, istovremeno ulažući u velike biznise koji su drmali Albanijom. Obećano im je da će im se vratiti novac kroz visoke kamate – očekivalo se da će privatni fondovi profitabilno investirati svoj kapital i da će sve više i više ljudi biti zavedeno visokim dobitkom. Štaviše, Zapad je uslovio pomoć albanskoj državi na to da ne osigura spomenute fondove. Svi uslovi za ogromnu krizu bili su spremni : velike firme imale su garantovan dobitak od fondova, često preko kriminalnih veza, a nisu imale nikakav potsticaj da iskoriste taj novac da bi unapredili svoju proizvodnju; sve manje ljudi je imalo poverenje u fondove i sve ih je manje ulagalo; u jednom momentu, fondovi su bankrotirali, a drzava nije mogla (niti htela) da primora one koji su izvukli korist iz te prevarantske šeme da vrati pare. Nije postojalo ništa što je moglo da spreči totalni kolaps tržišta i shvatanje od strane velike većine da su bili izrabljeni i da im štednju niko više neće vratiti.

Masovne demonstracije odmah su počele u Tirani, trazeći da se narodu vrate pare i da Beriša da ostavku. Legitimnost režima je već bila pod znakom pitanja zbog ekonomske krize i Berišine krađe na izborima početkom 1996. Iz glavnog grada, protest se proširio širom bogatijeg i politički svesnijeg juga zemlje, u Vlore, Šarandu, Gjirokaštre, Tepelene, i Delvino. Uskoro se i sever digao, pa je čak i Berišino rodno mešto Bajram Curri zatražilo njegovu smenu.

Po celoj zemlji van Tirane, gde je Beriša izveo specijalce na ulice, država i sve njene institucije su propale. Sledio je period haosa, koji su Zapadni mediji prikazali kao prirodnu posledicu kolapsa države. Međutim, već je 4-5 dana kasnije albanski radni narod pokazao da nije bezumna, krvoločna masa, nesposobna da vlada sam nad sobom. Po mnogim gradovima i selima, organi samo-upravljanja i samo-odbrane krenuli su spontano da se rađaju. Nove opštinske i gradske vlasti su ponovo izabrane, doduse bez učešća političkih partija. Organe samo-odbrane šu vodili bivši vojnici i policajci, ali su krenuli da naoružavaju ceo narod. Posle samo dve nedelje u osam južnih gradova organizovan je ‘Nacionalni komitet za narodni spas’, sačinjen predstavnicima ‘Autonomnih opštinskih veća’. Vrlo brzo im se priključilo još pet gradova. Sve važne odluke su donosili otvoreni skupovi građana, dok su dnevne odluke donosili opštinski organi vlasti – povezani, sada, na nacionalnom nivou. Sredinom marta 1997, postojale su dve vlasti u zemlji, dve Albanije: jednom je vladao Beriša uz podršku šačice bogataša i uz pomoć specijalaca i vojnog terora; drugom je vladala direktna, radnička demokratija koja je uvlačila sve veći broj stanovništva. Takva situacija, prirodno, nije dugo mogla da opstane.

Zašto je propao bunt?

Kada kapitalizam upadne u svoje periodične i neminovne krize, masovni štrajk i masovna samo-organizacija radnistva može da sruši izrabljivačku vlast manjine. Međutim, svest radnicke klase i tada ostaje kontradiktorna: radnička klasa ostaje u svesti reformistička, ali u svojoj praksi postaje revolucionarna. To je neminovno, jer se svest ljudi osniva na sistemu koji preovladava u društvu, a taj sistem garantuje, koliko god neravnomerno, neku vrstu oslonca za veliku većinu. Kada taj nestabilan i nepravedan sistem zapadne u krizu, ona klasa bez koje kapitalizma nema, radnička klasa, po svojoj praksi – zbog svog iskustva – odbija takmičenje i eksploataciju, i počinje da traži izlaz iz krize putem radničke demokratije. Međutim, ona istovremeno, u svojoj svesti, prihvata svoje sopstvene revolucionarne mere kao privremene i traži povratak pravednijem uređenju bivšeg sistema.

Bez borbenih, revolucionarnih organizacija, sa korenima u radničkoj klasi, koje bi mogle da utiču na svest radnika i da im kroz praksu ukažu na to da radnička demokratija može da bude više nego privremena mera, ideološka konfuzija koja postoji u toj klasi dozvoljava vladajućoj klasi da pokuša da ponovo uspostavi svoju vladavinu. Ona to radi na dva glavna načina: ili vojnom silom pokuša da povrati stabilnost ili neokaljani delovi vladajuće klase sebe predstave kao pravedniju i racionalniju alternativu prošlosti.

Zbog nepostojanja jedne borbene, revolucionarne organizacije u Albaniji, socijalni bunt nije prerastao u punu radničku vlast. Većina opozicionih partija, na čelu sa Socijalističkom partijom (bivšom APR), uplašila se radikalne demokratije radničkog pokreta, i prihvatila je Berišinu ponudu da formira ‘vladu nacionalnog pomirenja’. ‘Nacionalni komitet za narodni spas’, bez ikakve nezavisne političke vizije, uskoro je pristao na pregovore sa novom vladom, a izbori su neposredno posle toga zakazani za juni 1997. Socijalisti su neuspešno pokušali da nateraju ‘Nacionalni komitet za narodni spas’ da prihvati prethodne opštinske i gradske vlasti, i da razoruža narod, ali su uspeli da pridaju Međunarodnim snagama stabilnošti, vojnoj koaliciji koju je predvodila Italija, legitimnost kao aparatu nove vlade.

Izbori su održani krajem juna, a rezultate je Zapad okarakterisao kao ‘adekvatne i prihvatljive’, uprkos činjenici da je zemlja bila de facto pod okupacijom strane sile, da je Beriša još uvek kontrolisao državnu televiziju i druge medije, i da je izborni zakon pružao veliku šansu DP-u da pobedi. Ovoga puta, SP je izvukla dvotrećinsku većinu, i Zapad ju je podržao i izvršio pritisak na Berišu da da ostavku, kako bi narodu poslao poruku da van-ustavne i protiv-ustavne metode nisu potrebne da se promeni vlast.

Ukratko, ‘demokratski’ Zapad je bio spreman da ignoriše ogromne nepravilnosti na izborima 1997. i da posalje vojnu ekspediciju u Albaniju samo da bi zaustavio proces radikalizacije od strane poniženih i izrabljenih masa i spasio neoliberalnu tranziciju. Mase radnih ljudi nisu bile poražene od strane Berišinog terora niti imperijalističkih trupa, već zbog ideološkog vakuma: prazna obećanja Socijalističke partije i Zapadnih sila zvučale su mnogima kao bolje alternative od preteće nesigurnosti, gladi i građanskog rata.

Zaključak: slučaj Albanije i

Revolucionarni pokret na Balkanu i u Evropi

Proces neoliberalne tranzicije još uvek je u toku širom Zapadne i Istočne Evrope. Evropska komisija i evropske vlade u zadnjih par godina pokušale su (za sada neuspešno) da postave neoliberalizam u zakonsko uređenje, ugrađujući ga u predlog novog ustava Evropske Unije. Samo je masovna mobilizacija glasača od strane levičarskih organizacija u Francuskoj, na čelu sa anti-globalističkom organizacijom Attac, Komunističkom partijom i trockističkom Revolucionarnom komunistickom ligom (LCR), privremeno zaustavila taj proces.

Ali neoliberalna ofanziva pokušava da se provuče kroz mala vrata: kada je levi centar u aprilu pobedio Berluskonija na izborima u Italiji, to je uradio na bazi klasnog ‘kompromisa’. Radnicima je obećano da će im mesta rada ostati sigurna, sve dok prihvate smanjenje plata tokom mandata levog centra. Širom cele Evrope, radnicima se prodaje ista priča, doduše na različite načine: da moraju da prihvate privatizaciju, smanjenje plata, duže i intenzivnije radne dane, postavljanje socijalnih ustanova na tržišnu bazu, i duži radni vek. Tako u Engleskoj radnici sve više i više rade za sve manje para, sindikati u Francuskoj i Nemačkoj dolaze pod udar, a stope nezaposlenosti u zemljama tranzicije ostaju veoma visoke – u Poljskoj već godinama skoro 20%.

Zašto je neoliberalizam potreban evropskim elitama, i zašto se radnici još uvek nisu sistematski mobilizovali protiv napada na njihove standarde i uslove rada?

Odgovor na to pitanje nije niti jedinstven niti jednostavan, ali je situacija u Albaniji 1996.-1997. ilustrovala glavne razloge za taj proces. Kapitalizam je krajem 1970-tih ušao u fazu kada je ulaganje u (često) državne industrije koje su mogle da zapošljavaju veliki broj ljudi i absorbuju veliki deo ukupnog društvenog viška vrednosti, kada je proizvodnja postala sve kompleksnija zbog nivoa tehnologije i internacionalizacije proizvodnje. Mnoge države, kao države Istočnog bloka, nisu uspele da se dovoljno brzo prilagode novoj situaciji. Zato su i propale.

Međutim, ni na Zapadu izlaz iz te krize nije nađen: privatizacija i smanjenje plata , kao i investiranje u nove ekonomske sile kao što su Kina i Indija, radi nalaženja novih mogućnosti za ulaganje društvenog viška nisu uspele da uspore pad stopa profita u glavnim centrima kapitalizma: na Zapadu, u Japanu i Kini, u Rusiji. Sve više i više se proizvodi, a kapitalisti traže sve jednostavnije načine da prave profite, kroz prljavo takmičenje (kao u Albaniji), kroz napade na uslove i standard radničke klase (kao u Zapadnoj Evropi) i kroz podele sfera uticaja i ratove (primer je nedavni rat u Iraku).

Radnici su dosta dugo prihvatali ovaj proces jer nisu mogli da vide alternativu: revolucionarni pogon na Zapadu je doživeo kolaps krajem 1960-tih i pocetkom 1970-tih, dok su mnogi radnici na Istoku prekinuli da se vezuju za lažne ‘socijalističke’ diktature koje su ih tako krvnički ugušili u krvi 1956. u Mađarskoj, 1968. u Čehoslovačkoj, i tokom 1980-tih u Poljskoj i Kini. Međutim, nemoguće je da se zauvek radnicima prodaje bajka o potrebama da se takmiče sa radnicima u Kini, Inidiji ili Brazilu kada je svima jasna kontradikcija – da se danas sve više proizvodi, a da radnici moraju sve bednije da žive širom sveta.

Proces regrupisanja levice u Evropi, socijalne revolucije u Latinskoj Americi i socijalni bunt protiv neoliberalizma u zemljama toliko drugačijim i nepovezanim kao što su Indonezija, Zimbabve, pa čak i Albanija, pružaju nam nadu da se ideološka alternativa kapitalizmu polako kristališe u svetu: ni mi, drugi susedi Albanije na Balkanu, ne smemo da zaostajemo u tom procesu jer je drugačiji svet moguć.

Vladimir Unkovski-Korica